Trendovi u potražnji srpske rakije su na samom vrhunscu, a rakija je sve traženija na domaćem tržištu
Za sada ne postoje pouzdani podaci o tome kada je u Srbiji počela proizvodnja rakije. Pretpostavlja se da se rakija pekla još u vreme Starih Slovena, koji su uglavnom pravili medovinu. Nastanivši sadašnje područje Srbije oni zatiču šljivike i vinogorja, koje su im u anamet ostavili Stari Grci i Rimljani. U to vreme rakija se pekla u kazanima od pečene gline i zato nije odležavala nego se odmah ispijala. Naš nacionalni brend, kako volimo da zovem rakiju, značajni preokret doživljava u doba Austrougara kada je veoma poboljšan proces proizvodnje. Običaj je bio da se mobilni kazan prenosi od kuće do kuće, a zajedno s njim selila se i ekipa iz sela. Ovaj ritual se zadržao da dana današnjeg. Popularnost rakije zavisila je od sorti voća, te se u predelima bogatim šljivama pila rakija od šljive, a mestima gde je rađala kruška, konzumirala se rakija od kruške, dok se rakija od grožđa ispijala tamo gde je zrilo najlepše i najaromatičnije grožđe.
Zaboravljena rakija od duda
Rakija od duda ili popularna dudovača bila je vojvođanski specijalitet. Interesantan je i podatak kako je u to vreme skoro svaka domaćinska kuća pekla rakiju od duda, koja je bila neizostavni deo vojvođanske tradicije. Dudove, a posebno bele, planski je sadila tadašnja država, jer su se njegovim lišćem hranile svilene bube. S prestankom gajenja svilenih buba, većina dudovih stabala je povađena, nova nisu sađena i zato se danas može videti tek po koji samonik u budžaku kakvog domaćinstva. Pre 70 godina rakija od duda je bila vrlo popularna i kvalitetna rakija, a nju su nazivali i „laloška ljuta“. Danas je ovaj ravničarski specijalitet pao u zaborav i stoga tek po koja vojvođanska destilerija nudi ovu rakiju.
Kvantitet zamenio kvalitet
Nakon Drugog svetskog rata masovna proizvodnja rakije doseže svoj vrhunac, te se otvaraju društveni pogoni za proizvodnju jakih alkoholnih pića. Industrija se modernizuje, a rakija gubi na kvalitetu, jer primat preuzima kvantitet. U posleratnom periodu konzumirali su se bukvalo svi voćni destilati, vladala je parola „Daj šta daš“ i nije se pravila razlika između rakije od jabuke, kruške, grožđa, šljive, kajsije i kruške. Kako bi se kapaciteti proizvodnje povećali, tadašnji industrijski giganti su otkupljivali od seljana meku rakiju, koju su ponovo destilovali i obrađivali u svojim pogonima. Zato se prefinjeni konzumenti okreću ka kvalitetnim obojenim žestokim alkoholnim pićima, poput konjaka i viskija.
Marketing i srpska rakija
A onda stižu osamdesete godine prošlog veka, kada zbog novih generacija bitno opada popularnosti obojenih pića, a rakija ponovo doživljava procvat. Tada se pojavljuju nove kompanije u tadašnjoj Jugoslaviji, koje počinju da proizvode žestoka alkoholna pića na bazi voća. Posleratna istorija se na neki način ponovila, a potražnja i agresivni marketing su uticali da rakija izgubi na kvalitetu, ukusu, aromi i autentičnosti. Tadašnja ponuda je bila velika, ali su dominirale rakije lošeg kvaliteta. Proizvodile su se u to vreme sve vrste rakija. Preplavljeno tržište, većinom rakijama lošeg kvaliteta, bilo je do kraja osamdesetih godina, da bi s početka devedesetih godina prošlog veka stasale nove generacije konzumenata, koje se okreću visoko kvalitetnim voćnim destilatima.
Male destilerije ponudile kvalitet
Priliku u tome vide i pojedini mali proizvođači, koji počinju da peku kvalitetnu rakiju na tradicionalan način. Tada se istakla voćna rakija od jabuke. Međutim i ovo je bio mač sa dve oštrice, jer ubrzo svako domaćinstvo počinje da peče svoj proizvod pod nazivom „domaća rakija“. Devedesetih su se sem rakije od šljive ispijale i rakije od dunje, kajsije i kruške. I baš kada se pomislilo da Srbija ponovo dobija vrhunski destilat, mnogi proizvođači nisu poštovali osnovna pravila pri proizvodnji, te domaća rakija iznova počinje da gubi na prvobitnom kvalitetu. U jednom periodu, najviše zbog naglog siromašenja uslovljenog ratovima i sankcijama, najpopularnije su bile rakije najlošijeg kvaliteta, od kojih su mnogi konzumenti završili u bolnici, a bilo je i smrtnih ishoda.
Rakija od šljive vlada tržištem
Tako je bilo do kraja devedesetih godina prošlog veka, kada polako ali sigurno počinju da izranjaju ozbiljniji, edukovani privatni proizvodači, koji uspevaju da vrate staru slavu srpskoj rakiji. I tada je bila najpopularnija rakija od šljive, koja je do danas ostala na tronu. Sem šljivove rakije, značajno mesto kod konzumenata i to vreme zauzimaju i nešto slabije, mirisnije i aromatičnije voćne rakije, pre svega rakija od dunje i rakija od kajsije. Početkom ovog veka, polako ali sigurno, na tron se penje i rakija od kruške koju karakteriše postojana aroma i bogatsvo ukusa. Kada govorimo o popularnosti rakije, interesantno je da rakija od grožđa nikada nije bila u samom vrhu, ali je ovaj destilat stalno prisutan na domaćem tržištu i konstantno je imao svoju vernu publiku.
Srbija ponovo ima kvalitetnu rakiju
Ukoliko bi se sagledala današnja situacija, moglo bi se reći da se zahvaljujući destilerijama srednjeg kapaciteta ponovo proizvodi kvalitetna rakija. Zato je ona nezaobilazna u kartama pića svih boljih ugostiteljskih objekata. Rakija od kajsije danas se, uz rakiju od dunje, popela na presto žestokih pića, mada da se razumemo, rakija od šljive i dalje suvereno vlada. Zanimljivo je da rakiju od kajsije preferiraju dame, te je zato dobila popularni naziv “ženska rakija”. Sve su popularnije i barik rakije, koje zbog dugog odležavanja, u najčešće hrastovim buradima, po kvalitetu staju rame uz rame sa konjakom. I na kraju, rakija koja nikad ne izlazi iz mode, a u narodu poznata kao „Šumadijski čaj“, predstavlja tradiciju posebno u zimskim danima. Reč je o kuvanoj kvalitetnoj rakiji od šljive na prepečenom šećeru, koja ako je jača može da se „kali“ s vodom.
