Sve ima svoju priču, pa tako i limitirana serija rakija, koju je spremila i ponudila tržištu destilerija Rakija iz Rakije
Ja sam Dragana, ćerka Dušankina, unuka Radojeva i čukununuka Tasova. Majčini su iz zaseoka Rakija na Gledićkim planinama, između Kraljeva i Kragujevca. Tamo je sada ostala samo ujna Radojka, gazi devetu deceniju, dobro se drži. Evo, sedimo nas dve, grejemo se uz “smederevac”, pričamo o svemu… Odjednom, poče Radojka:
– Znaš li ti, more, da je našu rakiju nekad pio i knjaz Milan Obrenović?! Pričao mi svekar, tvoj deda Branko. Krajem onog tamo veka ovo bila jaka domaćinska kuća, tvoj čukundeda Taso je bio vredan i promućuran čovek. Bavili se trgovinom, imali “veze” u Beogradu, terali svinje u carevinu, vraćali se u kasno leto sa punim bisagama svega i svačega. Terali su krdo “moravki” , a krdo bivalo veliko! Posebno ako je žir te godine dobro rodio…
Setismo se onda deda Brankove priče da je njegov brat Radoje pred kraj rata, kada su ih partizani naterali u zemunice, negde na Tasovom brdu zakopao kovčeg pun “korešpodencije”, ordenja, porodičnih dokumenata… kakvo bi to blago bilo kad bismo našli kovčeg! Stalno sam se pitala kako su se onda, pre skoro 150 godina, u ovom zadžepku Srbije moji preci opismenili, sa kime su se i o čemu dopisivali… ali niko nije znao gde je Radoje zakopao kovčeg. Ipak, neke papire ili je zaboravio ili nije stigao da skloni, a ostale su i priče.
Pisao je Taso u Beograd često, prijateljima i, što bi se danas reklo, poslovnim partnerima. U Glediću se smatralo da ima jake “veze” i da lično poznaje neke ministre. Na primer ministra vojnog Grujića, govorilo se čak da su prijateljevali, ali Taso to nije često isticao.
To prijateljstvo je datovalo još od borbi za oslobođenje Vranja. E, to su bile “veze” – ministar i redov, Šumadinac. Priča se po Glediću da je Taso, baš tu blizu Vranja, nakon teških borbi sa Idrizima, sreo slučajno ministra vojnog Grujića. Šta bi stasiti Šumadinac iz zaseoka Rakija ponudio svom ministru nego rakiju! Iz svog jandžika izvadi malu čuturicu, čuvao je tamo sa sitnim parama ko najveće blago, i nazdravi:
– Zdrav’si, gosn ministre!
– Od Boga ti zdravlje, delijo! Je li to ta čuvena rakija iz tvog sela?
– Jeste, volio bi i knjazu Milanu da poklonim!
– Videćemo, Taso, videćemo…
– Staraću se, gosn ministre
Taso u tom ratu zaradi medalju i spomenicu od vrhovonog komandanta vojske njegovog visočanstva gospodara i knjaza srpskog Milana Obrenovića, koju je baš potpisa Sava Grujić, ministar vojni.
Pisao je posle Taso 1887. godine tom ministru vojnom Grujiću, potonjem predsedniku vlade… pisao, ali bogme i dobijao pisma, znalo se to u ovom našem narodu. Pisma iz ministarstava – to nikako nije moglo proći neopaženo u celom Gružanskom srezu.
Tamo negde sredinom veka filoksera je uništila vinograde u našem kraju, pa su moji preci prešli na gajenje šljiva i spravljanje rakije. I Taso je rakiju spremao, pretakao, cenio, zagledao… Znao je da je najbolja u kraju al’ šta će reći ministar, možda i kralj Milan, kada dobije flašu rakije?! Spremao se Taso za Beograd. Zapamtio je obećanje.
Bila su to teška vremena. Svinje nisu mogle da se vode preko Dunuva, već su austrijski trgovci, iskusni i prepredeni, dolazili u Srbiju s proleća – dok su svinje još bile mršave. Kupovali po ceni od 70-80 groša za par, pa su posle sa njima vodili ozbiljnu trgovinu po Austriji i po drugim evropskim zemljama… Taso i Leko ne htedoše da prodaju svoje “moravke” u bescenje, nego ih ostaviše za jesen. Žir je te godine bio rodio ko lud. Tako je Taso imao rašta putovati za Beograd. Natočio je u nalepšu flašu svoju rakiju od “šumadinke”, naše “ranke”, i pravac Vlada Kraljevine Srbije.
Šta je tačno sa rakijom bilo, ne znamo, ali se zna da su Taso i Leko te godine uhranjene svinje terali pravo u Zemun nekom Grofu, koji se obogatio na našim “moravkama”. Priča se da je taj Grof zavoleo našu rakiju od “ranke” više nego svinje “moravke” i da je čak hteo i da poseti Tasa u zaseoku Rakija. I još se pričalo da je i sam Kralj Tasovom rakijiom služio tog Grofa na prijemima koje je često priređivao i na kojima se sedelo do kasno u noć…
I evo smo posle 135 godina opet u Rakiji.
Ja Dragana Veljović u čast svog čukundede Tasa i 1887. godine napavila sam limitiranu seriju od naših najstarijih rakija. Ponosna na svoje pretke, zagledana u budućnost, snagom volje i ljubavi prema pravim vrednostima, tradiciji i modernom dobu, krupnim koracima koračam ka Evropi i Svetu! Živeli!
