Znate li da u našoj državi trenutno privređuje oko 1000 registrovanih proizvođača, što je trostruko više u odnosu na 2016. godinu, te da je od ovih preko 1000 destilerija njih stotinak opremljeno najsavremenijom tehnologijom i decenijskom tradicijom u proizvodnji rakije

Svidelo se to nekima ili ne, ali rakija je srpski brend od pamtiveka i zato nema domaćinstva u državi koje je ne peče za sopstvene potrebe, a najčešće od šljive, kruške, jabuke, dunje, grožđa, maline, kupine. Mnogi su u tim trenutcima i gordi, jer smatraju da je baš njihova „ljuta“ najbolja. Ništa čudno, posebno ako se u obzir uzme činjenica da se ovo jako alkoholno piće prvi put spominje u srednjovekovnoj Srbiji, kada su se strani lekari, koji su živeli na dvorovima vladara iz doba Nemanjića, bavili destilacijom i tada proizvodili nešto slično današnjoj lozovači i komovici.

Manastiri preteče srpskih destilerija

U tom periodu se rakija koristila u svrhe lečenja. Valjalo bi istaći da s druge strane konkretnih dokaza o počecima upotrebe žestokih pića u Srbiji nema, ali se 18. vek spominje kao prekretnica kada su Osmanlije uvele bakarne kazane, a ujedno i  doneli razne vrste voća. Upravo zbog ovih činjenica to vreme se smatra periodom kada je rakija poprimila obličje kakvo danas imamo. Istorijski podaci kazuju da su tada i  manastiri imali kvalitetnu opremu za pečenje rakije, s tim da su najkvalitetniju imali fruškogorski manastiri koji su posedovali prostrane šljivike i vinograde. Manastir Bešenovo je davne 1753. godine imao čak sedam šljivika, rakijdžinicu, četiri kazana, četiri tabarke, kačaru i 29 kaca. Slično je bilo i u ostalim manastirima koji su usavršavali pečenje rakije od šljive. S druge strane, južno od Save i Dunava beleži se da je  manastir Kovilj bio vrlo uspešan u pečenju rakije i da je manastirski posed imao zasade šljiva, a monasi su imali kazane za destilaciju. I bez obzira na podatke, na ovdašnjim prostorima vino je ipak bilo neprikosnoveno sve do kraja 19. veka kada je srpske vinograde uništila filoksera. Tada su se seljani suočili sa nestašicom grožđa i komovice i zato se pojavila mnogo veća potražnja za drugim vrstama rakija.

Industrijska revolucija unazadila domaću rakiju

Početak 20. veka doneo je nove izazove, ali i nevolje proizvođačima rakije u Srbiji koji su zbog ratova trpeli stagnaciju u trgovini, koja se odrazila i na uvoz i izvoz robe. Ništa bolje nije bilo ni nakon Drugog svetskog rata, kada je zavladala industrijska revolucija u tadašnjoj državi i kada su u prvi plan stavljene fabrike za proizvodnju jakih alkoholnih pića, dok je poljoprivreda stavljena u zapećak. Takva politika uništila je tadašnje registrovane destilerije i to je period kada su rakiju masovno pekli za sopstvene potrebe dok su višak prodavali. Ova praksa je ustoličena čak i danas, pa sada imamo šarenoliku ponudu gde se nažalost često ne zna „ko pije, a ko plaća“ jer se na tržištu mogu naći premium, ali i rakije lošeg kvaliteta. Doduše, ova situacija se koliko-toliko dovodi u red i trenutno na tržištu posluje oko stotinak, ako ne i više destilerija koje izuzetno vode računa o proizvodima koje plasiraju na tržište.

21. vek donosi preokret

Zbog čitave zbrke u vezi sa rakijom, koja je većini služila za puko napijanje, mnogi su se orijentisali na proizvodnju vina, a onda se početkom 21. veka desio „bum“, kada su se iznedrili mladi destileri, tehnološki potkovani, koji su počeli da podmađuju voćnjake, ali i da podižu i otvaraju moderne destilerije mahom na svojoj dedovini. Destilerije su počele da niču kao pečurke posle kiše, a rakija je krenula da se reklamira na sasvim drugačiji način. S ovom „rakijskom revolucijom“ slažu se i statističi podaci Ministarstva poljoprivrede koji ukazuju da trenutno u državi privređuje oko 1.000 registrovanih proizvođača, što je trostruko više u odnosu na 2016. godinu. Međutim, od hiljadu destilerija samo oko 150 ima ozbiljno razvijen biznis, dok 30-40 destilerija može da se pohvali kako su u vrhu rang liste po proizvodnji i izvozu premium rakija.

Pomoć države je uvek dobrodošla

Razlog tome jesu i subvencije države, zbog čega je nakon pandemije veliki broj nelegalih proizvođača prešao u legalne tokove. Ove mere resornog Ministarstva doprinele su da se proizvodnja, nabavka opreme i uređaja, kao i plasman rakije unaprede. S tim da subvencije mogu da dobiju samo proizvođači koji imaju registrovane destilerije. Zato broj registrovanih proizvođača iz godine u godinu ima tendenciju rasta, a shodno tome bi i država trebalo još više da nastavi da ulaže u ovu granu privrede, kako bi srpska rakija postala prepoznatljiv brend i na međunarodnoj sceni premium spirita.

Izvoz iz godine u godinu beleži rast

Kada već govorimo o izvozu valjalo bi  podsetiti da izvoz u ovom sektoru  beleži rastući trend i da podaci Privredne komore Srbije govore da je zahvaljujući domaćim destilerijama izvoz voćne rakije povećan za oko 30 odsto, od januara do septembra prošle godine, u odnosu na isti period 2021. godine i da je dostignuta  vrednost od više od 10 miliona evra. Najviše se izvozilo za Hrvatsku, Nemačku, Crnu Goru, SAD i BiH, a rast je zabeležen i na tržištu Švajcarske, ali i Kipra, Azerbejdžana, Malte…

Uvek postoji ali

Iako je zakonska regulativa potpuno usklađena s legislativom Evropske unije, kada je reč o proizvodnji i prodaji spirita, registrovane destilerije okupljene oko raznih rakijskih saveza i udruženja i dalje smatraju da je primena ovog zakona u Srbiji i dalje problematična. Naime, u dosta slučajeva se u rakiju i dodaju veštačke arome i šećeri i stoga se registrovane srpske destilerije zalažu za to da proizvodnja voćnih rakija mora da ostane tradicionala, ali i da se konačno standardizuje šta može, a šta ne može da ide u prodaju. U ovom slučaju bi pomoć države takođe dobrodošla, jer bi kroz izdvajanje sredstava mogle češće da se organizuju edukacije kako za konzumente, tako i za nove proizvođače koji žele da uđu u legalne tokove proizvodnje rakije.