Ukoliko želimo da budemo subjektivni, slobodno možemo da kažemo da premium rakije od šljive po svom karakteru, ukusu, mirisu i aromi mogu da pariraju single maltovima, ali…
Škotski single malt viski jedan je od najpopularnijih i najprestižnijih svetskih spirita, zbog širokog spektara različitih ukusa, mirisa i aroma. Planetarno poznati „Skoč“ proizvodi se isključivo u Škotskoj, a dobija se destilacijom ječma odnosno ječmenog slada. Prema zakonu dvaput se destiluje u Pot Still kazanima, a kasnije odležava minimum tri godine. Starenje destilata jedan je od najvažnijih procesa proizvodnje, kada viski i dobija svoju boju, ukus, miris i aromu. Ukus isključivo zavisi od vrste bureta, a po pravilu bi trebalo da odležava u hrastovini koja mu daje pikantnost.
Kada odležava u burbonskim bačvama najčešće ima definisane tonove vanile, kokosa, karamele, meda, hrasta, muskatnih oraščića i badema, dok onaj iz šeri buradi poseduje note urme, smokve, orašastih plodova, suvog grožđa, cimeta, trešnje ili karanfilića. Na singl maltove i njihovu aromu utiče i regija iz koje dolaze i zato se neretko prilikom ispijanja oseti treset, slanoća, jaka nadimljenost, a ponekad i naznake plodova mora. Najpoznatije regije u kojima se proizvode singl maltovi su Highland, Lowland, Islay, Speyside i Campbeltown.
Zbog svojih osobina sinle maltovi se odlično nadopunjuju sa hranom, a Škoti ih piju uglavnom čiste ili ih razblažuju sa izvorskom vodom, koja se i koristi u njihovoj proizvodnji.
Šljivova rakija – Srpski nacionalni brend
Balkanci su ljubitelji rakije od šljive, koja je najrasprostranjenija u Srbiji i građani Srbije često je ističu kao nacionalni brend.
Najčešće se proizvodi u zapadnim i istočnim delovima države i na tržištu mogu se pronaći brendovi iz premium segmenta. Vodeći srpski destileri s pažnjom je destiluju i neguju, a da bi podigli nacionalni brend na viši nivo napravili su čitavu nauku kada je reč o njenom starenju.
Rakija od šljive najčešće odležava u kvalitetnom francuskom, srpskom i američkom hrastu – obično između 5 i 15 godina, ali i duže. Po pravilu se destiluje dva puta u bakarnim kazanima, ali za razliku od viskija ona ne mora da odležava. Ukoliko se čuva u inox posudama bezbojna je i poprima diskretan miris i ukus voća, a kada stari u hrastovim buradima dobija potpuno novo lice sa širokim spektrom interesantnih aroma, ukusa i boja. Pojedine destilerije, po uzoru na kolege iz Škotske, svoje destilate različitih godišta mešaju i kasnije i flaširaju.
Poslednjih nekoliko godina na tržištu su sve popularnije i Single Barrel rakije od šljive, koje se proizvode u ograničenim i strogo kontrolisanim serijama.
Rakija od šljive, u zavisnosti od načina odležavanja, ali i sorti voća, poseduje florne, voćne, začinske, orašaste, bazične i nadimljene arome. Odlikuje je komplaksan miris i često vanilinski profil. Kvalitetna šljivova rakija na ukusu je puna, harmonična i veoma pitka. Zbog svojih osobina i aromatskih kompleksa u gastronomskom svetu sve češće je uparuju sa različitom hranom – tradicionalnom, ali i internacionalnom. Pije se čista i na sobnoj temperaturi, a odlična je kao osnova u kreiranju modernih koktela.
Ukoliko želimo da budemo subjektivni, slobodno možemo da kažemo da premium rakije od šljive po svom karakteru, ukusu, mirisu i aromi mogu da pariraju single maltovima, ali…
Uvek postoji ono ali…
Za sada, bar kako se čini, srpski nacionalni brend nikada neće biti cenjen kao singl malt viski. Mi smo u ovom tekstu pisali o karakteristikama rakije od šljive premium kvaliteta, ali nisu sve srpske šljivovice istog ranga i kvaliteta.
Proizvodnja rakije od šljive nije standardizovana i ukus, miris, aroma i jačina često variraju i zavise od proizvođača do proizvođača. U Srbiji svako domaćinstvo može da proizvodi i prodaje rakiju, jer svi manje-više misle da su majstori svog zanata, a niti su edukovani, a još manje kvalifikovani i ne poštuju tehnološki minimum pravilnog procesa proizodnje.
Mnoge šljivove rakije imaju prenaglašen miris, kisele su i peckaju grlo, a neretko se osete na trulo voće, buđ i koštice. Svi ovi faktori loše utiče na reputaciju rakije od šljive, posebno kada takvu rakiju degustiraju inostrani poznavaoci spirita.
Činjenica je da Srbija godišnje gubi potencijalnih oko 750 miliona dolara izvoznih prihoda, koji mogu biti ostvareni dovođenjem u red ovog segmenta tržišta. Stoga, država bi morala mnogo više da se pozabavi ovim problemom, te da poradi na nacionalnoj strategiji za rakiju, po uzoru na Škotsku, Francusku ili Meksiko – države koje su zaštitile svoje nacionalne brendove spirita. Kako bi se izjednačio, odnosno standardizovao kvalitet valjalo bi doneti i pravilnik u kom bi se jasno naglasilo na koji način rakija od šljive može da se peče, na koji način da odležava i kako da se neguje.
Primeri dobre prakse, ali i tapkanja u mestu
Pomaci, doduše sitnim koracima, jesu napravljeni i to prošle godine kada je srpska šljivovica upisana na UNESKO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Međutim, sve je to veoma „mršavo“, jer ukoliko država želi da srpska šljivova rakija dosegne reputaciju kakvu ima singl malt škotski viski, trebalo bi da zaštiti tehnologiju proizvodnje i geografsko poreklo na međunarodnom nivou.
Kada ne postoji zaštićen tehnološki proces proizvodnje nekog brenda, u ovom slučaju šljivove rakije, druge države slobodno mogu da proizvode taj brend, što nikako nije dozvoljeno da se radi sa škotskim single malt viskijem, konjakom ili tekilom.
Rad, rad i samo rad
Kako bi se popularizovala srpska rakija od šljive i na taj način bio napravljen korak napred, trebalo bi edukovati i uključiti ugostiteljske objekate u masovnu promociju i prodaju srpske rakije od šljive i to isključivo one koja se proizvodi u legalnim tokovima i koja poseduje akciznu markicu.
Takođe, država bi morala da podrži vodeće srpske destilerije i omogući im bespovratna sredstva ili subvencije za marketinške nastupe, čime bi se kreirao standardizovan vizual rakije od šljive i to na domaćem, ali i inostranom tržištu.
