Kako bi se dokazali i opstali na tržištu, ovdašnji destileri sve češće pribegavaju ručnoj proizvodnji rakije – počevši od berbe, preko pranja voća, pa sve do njegovog usitnjavanja, otklanjanja koštica i skidanja peteljki

Većina konzumenata na bogatim tržištima se prezasitila masovnih fabričkih proizvoda i tendencija je za potražnjom zanatskih proizvoda, koji se proizvode u malim serijama. To je dobra vest, jer naša rakija zapravo zadovoljava svaki od ovih kriterijuma, a posebno što je odlikuju karakteristike zanatskog, odnosno kraft proizvoda. Naime, zbog svoje specifične proizvodnje rakija ne podleže standardizaciji i stoga je potpuna suprotnost masovnoj proizvodnji svima znanih ukusa. Kada se tome dodaju kvalitet i bogatstvo različitih mirisa, ukusa i aroma, kao i organoleptičkih svojstava, zaključak je jednostavam – ozbiljno kreirana srpska rakija, posebno ona od šljive, može da stane rame uz rame sa najboljim francuskim konjacima.

Male destilerije – Zanatske destilerije

Ove činjenice su svesni i mnogi srpski proizvođači rakija i stoga je poslednjih nekoliko godina primetno sve češće otvaranje malih i srednjih zanatskih destilerija. Kako bi se dokazali i opstali na tržištu ovdašnji destileri sve češće pribegavaju ručnoj proizvodnji rakije – počevši od berbe, preko pranja voća, pa sve do njegovog usitnjavanja, otklanjanja koštica i skidanja peteljki. Neretko se i sve ostalo, poput vrenja, pretakanja, etiketiranja i pakovanja obavlja manuelno i zato slobodno može da se kaže kako se u Srbiji u većini slučajeva proizvode odlične kraft rakije vrhunskog kvaliteta.

Izvoz, izvoz i samo izvoz

Upravo taj predznak kraft, koji je danas veoma cenjen u svetu, daje mogućnost domaćim destilerima da sa rakijom, kao zanatskim proizvodom, izađu na svetsko tržište, jer istini za volju bez toga u suštini ne mogu da opstanu niti da prosperiraju. Zna se da je domaće tržište poprilično zatvoreno i stoga manji i srednji proizvođači ne mogu da očekuju neke velike benefite kod domaćih potrošača, sem ako se ne govori o izvozu. U Srbiji se godišnje proizvede između 50 i 60 miliona litara rakije, a podaci Privredne komore Srbije pokazuju da se izvoz poslednjih pet godina povećao za oko 40 odsto. Nacionalni srpski brend se najviše izvozi u Nemačku i SAD, a nakon njih slede Australija, Kanada, Austrija i Švajcarska, odnosno države u kojima živi veliki broj ljudi našeg porekla. Ne bi trebalo potceniti ni države u regionu, gde se srpska rakija poprilično visoko kotira na tržištu. Srpska rakija se izvozi i na tržišta Kine i Rusije, doduše nešto u manjem obimu. Međutim, čini se da to nije dovoljno.

Potrebna dobro kreirana marketing strategija

Kako bi se izgradila još veća svest o potencijalima kraft rakije trebalo bi se više pozabaviti marketingom, kroz koji bi se promovisao njen istorijat, odnosno gde je i kako je nastala, koji kazani se koriste u proizvodnji i u kakvim buradima odležava. Poseban akcenat bi trebalo da se stavi na bogatstvo ukusa i aromu koju poseduje i koje je voće najpogodnije za njenu proizvodnju. Možda bi i domaći proizvođači trebalo više da ističu priču o tome da se u principu čitav proces proizvodnje obavlja ručno, što je zapadnjacima danas posebno interesantno. Naravno, u promociji nacionalnog brenda dobro bi došla i pomoć države, koja bi kroz dobar marketing i podsticaje takođe mogla da ističe značaj nacionalnog pića.

Reklama i samo reklama

Umesto da na prijemima služe konjak i viski zvaničnici, ali i renomirane domaće kompanije, bi trebalo da sklapaju ugovore sa destilerijama i da na prijemima sa stranim državnicima, odnosno partnerima ponude najbolje rakije iz Srbije.  Naime, oni bi mogli da kroz ležernu priču zainteresuju potencijalne kupce za njen izvoz. Ipak, do ove realizacije ima još puno toga da se uradi, jer istini za volju država nije imala sluha ni za osnovne stvari, kojim bi eventualno doprinele u prepoznavanju kvaliteta i potencijala koji domaća rakija ima.

Korak po korak

Prvi korak bi mogao da bude smanjenje akciza na ovaj proizvod, ali bi država takođe mogla više da se angažuje i davanjen nepovratnih sredstava i podsticaja malim proizvođačima. Ipak, čini se da u našoj zemlji nisu stvoreni nikakvi ekonomski uslovi kojim bi se podstakao razvoj i napredovanje malih porodičnih destilerija, a i veoma „mršavo“ stojimo s rakijskim turizmom i rakijskim festivalima. Ovaj vid turizma doduše postoji, ali sporadično, a svaka ga destilerija razvija ponaosob. Primeri dobre prakse su destilerije Pruna i Tomašević, koje u okviru poslovanja imaju i degustacione sobe u kojima strani i domaći ljubitelji dobre rakije mogu da probaju i ujedno da kupe domaću rakiju, ali i da se upoznaju sa načinom njene proizvodnje. Odličan marketinški potez napravila je i destilerija firme RB Global, koja proizvodi rakije brenda Stara Sokolova, jer oni u okviru svog privređivanja imaju Etno Muzej, koji se nalazi u staroj porodičnoj kući, građenoj početkom prošlog veka.

Muzeji, degustacione sale, prenoćišta…

Uz muzej Stare Sokolove smeštena je i degustaciona soba, gde pored standardnog asortimana mogu da se probaju i vrlo stari destilati kojih nema u prodaji. Pojedini destileri, s druge strane u okviru biznisa imaju ugostiteljske objekte sa prenoćištem, s ciljem da što više promovišu svoje proizvode. Primer dobre prakse je banatska destilerija Na plac, čije rakije su poznate pod imenom Salaški San. Oni poseduju porodični restoran sa prenoćištem, gde naravno promovišu svoje rakije. Ovakav vid poslovanja jeste dobar, ali nije i dovoljan da bi doveo rakiju u sam vrh svetske liste žestokih alkoholnih pića.

Potrebno je da svako da svoj doprinos

Naime, veliki problem upravo predstavlja ugostiteljska ponuda, gde se u većini slučajeva gostima poslužuju rakije ne baš najboljeg kvaliteta. Stoga bi i sve kafedžije koje to nisu uradile, trebalo da u svoju kartu pića uvrste ekskluzivne i premium rakije, jer one mogu da se deklarišu kao kraft rakije i najbolje reprezentuju dobru rakiju. Ugostitelji bi trebalo stoga više da se edukuju i da ponude odgovarajući meni kroz koji bi promovisali uparivanje rakije i hrane. Ne bi bilo loše ni ponuditi uparivanje rakije i cigara. I poljoprivredni proizvođači, odnosno voćari mogli bi da daju svoj doprinos tako što bi eventualno zasadili stare sorte voća, poput šljive crvena ranka i trnovača ili kajsije sorte mađarska najbolja – sorte koja je 1868. godine proizvedena iz semena sorti kečkemetska ruža i krupna rana, takođe veoma starih mađarskih sorti.

Potrebna pomoć države

Iz svega navedenog, dolazimo do zaključka da samo zajedničkim snagama države, destilerija i voćara, rakija može da prosperira. Oni bi mogli da naprave zajedničku marketinšku strategiju, kroz koju bi svako imao zadatak da na svojstven način što bolje promoviše rakiju kao srpski brend. Svi ovi udruženi faktori bi mogli da donesu mnogo uspeha, posebno kada bi se insistiralo na viševekovnoj tradiciji po uzoru na škotske proizvođače viskija.