Destilerija Bojkovčanka i njen vlasnik Miroslav Kuburić, ugostili su početkom jula Jeroma Delorda, vlasnika jedne od najprisutnijih armanjak kuća u Francuskoj, stručnjaka za armanjak i promotera ovog pića. Srpska šljivovica i francuski armanjak dele dosta toga zajedničkog i upravo iz tog razloga iskoristili smo priliku da razgovaramo sa gospodinom Delordom, za novo izdanje Spirit Style magazina, o zajedničkim karakteristikama armanjaka i šljivovice, kao i o pristupima u promociji ova dva nacionalna pića

Kada ste prvi put čuli za srpsku rakiju i iz kojih izvora?

Moram da priznam da sam do skoro malo znao o srpskoj šljivovici. Međutim, pre neku godinu sam pročitao afirmativan tekst o srpskom nacionalnom piću u francuskom listu Figaro i to mi je skrenulo pažnju. Konačno, kada je pravljenje srpske rakije šljivovice postalo deo nematerijalne kulturne baštine pod zaštitom UNESCO shvatio sam da je ovo piće vredno moje pažnje. Zanimljivo je da je i armanjak zaštitio UNESCO na sličan način kao i šljivovicu. Juče i danas sam proširio svoje znanje i iskustvo probajući sjajne rakije u destileriji Bojkovčanka i shvatio da postoji tesna veza između srpske rakije i srpske kulture, tradicije i istorije.

Dolazite na poziv destilerije Bojkovčanka, kakvi su Vam utisci o njihovoj šljivovici?

Sve što sam ovde probao svidelo mi se i uživao sam u svakoj rakiji. Ovo je za mene bilo i egzotično iskustvo, jer nisam imao priliku da probam destilate voćnih rakija koje su zastupljene u ponudi destilerije Bojkovčanka. Impresioniran sam kvalitetom i originalnošću kazana koji se koriste u destileriji Bojkovčanka. Objasnili su mi da je ovo kazan rađen po ličnim zahtevima direktora destilerije i da je različit od onih koje mi koristimo u našoj destileriji u gradiću Lanpaks. Jako mi se dopala šljivovica, dunjevača, loza i sve rakije koje su odležavale u hrastu. Jako mi se svideo miris, koji je očuvan, svež i postojan. On se jako lepo nadopunjavao ukusom, koje nosi impresije koje su vrlo slične onima iz armanjaka. Od belih rakija najviše mi se svidela kajsija, ali i ostale rakije su bile izvanredne.

Vi ste četvrta generacija poznate porodice proizvođača armanjaka. Kako je bilo odrastati okružen pričama o grožđu, destilaciji, buradima, ukusima?

Moja porodica već četiri generacije pravi armanjak i to je za nas deo porodičnog nasleđa i tradicije. Inače, armanjak je piće za koje se može reći da je tečna tradicija, mnogo više od bilo kog drugog pića. Moja porodica proizvodi armanjak, kao registrovana i legalna destilerija, od 1893. godine. Od tradicionalne recepture se ne odstupa, sve je kao nekad, samo prilagođavamo marketing i promociju novom vremenu i novim generacijama. Odrastao sam pored destilerije armanjaka i bio deo celokupnog procesa od sadnje vinograda do flaširanja finalnog procesa. Sada imam 52 godine i od kad znam za sebe želeo sam da se bavim proizvodnjom i promocijom ovog pića. Pored toga što sam vlasnik kompanije, proizvođač i promoter, ja sam i predsednik Državne kancelarije za armanjak koju je osnovala država Francuska. Može se reći da je armanjak moj život.

Koje su glavne razlike između armanjaka i njegovog mlađeg rođaka, konjaka?

Iako su oba pića francuska i oba su destilati vina, postoje značajne razlike. Glavna razlika je ta da je armanjak piće jedne destilacije, a da se konjak destiliše dva puta. Tu su i razlike kada je u pitanju terroir – konjak se pravi u regiji oko grada Konjaka, a armanjak u regiji Gaskonja. U armanjak se ne dodaje ništa, nema bonifikovanja i sve arome su dobijene destilacijom vina i interakcijom destilata sa buretom. Armanjak je zahtevnije piće, slojevito i kompleksno, dok je konjak svežiji i aromatski lakši. U Francuskoj postoji šala da je armanjak piće za pijenje kod kuće i na domaćem tržištu, dok je konjak proizvod za izvoz. Da ova šala nije daleko od zbilje govori nam i statistički podatak da se nešto više od 50 odsto armanjaka popije u samoj Francuskoj, dok se samo 3 odsto konjaka potroši na domaćem tržištu. Dugo je važilo pravilo da je armanjak piće za nešto stariju i tradicionalniju publiku, ali se i to sada menja.

Kada se priča o armanjaku, kao uostalom i kada se govori o šljivovici, prvo pada na pamet tradicija. Koliko je ona važna u vašem poslu? Šta tradicija znači za Vas?

Koliko je za nas tradicija važna dovoljno govori i činjenica da se moje ime i prezime nalazi na svakoj boci koja izađe iz moje destilerije. To pre svega znači da ja garantujem za kvalitet proizvoda, ali i da smo mi iz destilerije Delord u svaku bocu uneli strast, ljubav i rad. Kod nas u destileriji svi rade u proizvodnji armanjaka, i stariji i mlađi članovi porodice. Moja ćerka i moj bratanac, koji su maloletni, nastavljaju porodičnu tradiciju i uključeni su u ritam funkcionisanja naše firme. Ukoliko se odustane od takvog pristupa u budućnosti svićemo piti koka-kolu i nositi kinesku odeću. To nije budućnost kojoj se nadamo.

Ima li mesta za inovaciju i kreativnost kada se proizvode pića sa dugom i bogatom tradicijom ili je tu davno sve definisano? Kako privući mlade ljude tradicionalnom piću?

Trudimo se oko edukacije konzumenata i nastojimo da što više ljudi, iz najrazličitijih društvenih i starosnih grupa sazna za armanjak. Kao i vi Srbi sa šljivovicom, borimo se protiv predrasuda koje postoje o armanjaku. Jedna od predrasuda je da je ovo piće namenjeno isključivo muškarcima. To je neistina. I žene uživaju u ovom sjajnom proizvodu podjednako kao i muškarci. Rado ga piju u koktelima i kao dižestiv. Druga neistina je da ovo piće nije namenjeno mladima. Mi u destileriji Delord nastojimo da izbacimo na tržište i verzije armanjaka koje su pitke, sa blagim i mekšim aromama, nešto što bi mladi voleli da konzumiraju. Naš armanjak je prisutan u miksologiji, a imamo i elegantnu i lepu ambalažu. To sve može da primeni i srpska šljivovica, to nam je zajedničko. Svi su mislili da su naša pića otpisana, da pripadaju prošlosti, a ona su se vratila u modu. Isto važi i za armanjak i za srpsku rakiju. Najvažnije je da ostanemo u trendu.

Kao i za destileriju Bojkovčanka i za Vaš brend važi da imate razvijenu umetničku dimenziju kod prezentacije proizvoda. Jeste li pogledali oslikanu burad u destileriji Bojkovčanka i šta mislite o takvom umetničkom konceptu?

Drago mi je da ste postavili to pitanje i da ste ispratili naš umetničko-vizuelni identitet koji gradimo. Slažem se, stil prezentacije rakija iz destilerije Bojkovčanka je sličan našem, dosta se daje akcenat na pomaganje i pokretanje umetničkih projekata, sportskih, muzičkih i opšte društvenih.

Mi podržavamo mlade ulične umetnike i pomažemo grafiti i mural scenu u našem delu Francuske, podržavamo muzičare i ostale potkulturne radnike upravo da bi se približili mladim ljudima i pokazali da armanjak nije samo piće prošlosti već i budućnosti, da je jednako dobro za nove generacije kao što je bilo i za generacije njihovih dedova. Veoma mi se dopala izložba oslikanih buradi u Bojkovčanki, možda i mi pokrenemo nešto slično.

Koliko država pomaže proizvođače armanjaka u Francuskoj i imate li problema sa nelegalnim destilerima i crnim tržištem?

Čuo sam za problem crnog tržišta u Srbiji i krajnje je neobično da je dozvoljeno da se akcizna roba proizvodi „u kućnoj radinosti“. Vašem nacionalnom piću je neophodno uređeno tržište i jasne zakonske odredbe o tome šta je rakija, ko može da je proizvodi, pod kojim uslovima, koje su kazne za nepoštovanje standarda. To je u Francuskoj davno rešeno, mi se recimo pridržavamo zakonika i pravilnika iz 1936. godine. Napomenuo bih da je neprijavljena i neregistrovana proizvodnja alkohola za svoje potrebe i u svrhe hobija najstrože zabranjena i kažnjiva zakonom. Kazne su još strožije kada neko proizvodi neregistrovano jako alkoholno piće za tržište, to je već teško krivično delo. Strogom kontrolom se postiže to da su kupci sigurni da neće biti prevareni, da neće biti dovedeni u zabludu. Takođe, puni se i državni buđet, pošto je akciza za svaku bocu armanjaka 7 evra. Država nas ne pomaže puno, mnogo više se pomažu proizvođači vina, ali je država makar donela dobre zakone i organizovala inspekcijske, carinske i policijske službe.

Šta bi trebalo da se uradi da bi rakija bila prepoznata na svetskoj sceni?

Preporučio bih da se srpska rakija ne prilagođava previše trenutnom tržištu, da ostane svoja i originalna, da ponudi kvalitet koji je prepoznat i u samoj Srbiji. Ko se previše menja „izgubi dušu“ i onda nema šta da ponudi tržištu. Proizvod bez duše nema budućnost. Srpskoj rakiji je potreban marketing koji će edukovati konzumente o njenim specifičnostima, o tehnologiji, sortnom sastavu voća, o autohtonim sortama. Jako je bitno očuvati autohtono i staro voće jer se njime čuva i tradicionalna receptura. Za kraj bi preporučio da proizvođači više izlažu na međunarodnim sajmovima, da se organizuju degustacije na stranim jezicima, da se nudi ljudima da probaju srpsku šljivovicu. Jedna od prvih asocijacija na Srbiju trebalo bi da bude rakija, kao što je za Francusku armanjak.

Razgovor vodio: Ilija Malović, urednik i autor bloga „Rakija, uglavnom“ |  Foto: „Digitalrepublic“