Iako može da se pije čist i sve češće se i pije čist, džin se ipak najčešće traži i služi u koktelima. Najpolularniji je svakako klasik džin tonik, a za njim slede martini, negroni i Džin Fizz

Džin je zasigurno piće današnjice i komotno se može reći da je jedan od najomiljenijih spirita među mladim konzumentima širom sveta. Podjednako ga obožavaju i koktel majstori, pošto je veoma zahvalan za mešanje sa drugim pićima i sokovima. Jednom rečju, džin je aromatičan i veoma suv destilat čija se aroma prvenstveno dobija od bobica kleke, ali i od drugih vrsta aromatičnog bilja. Proizvodi se na nekoliko načina, a najčešća procedura pri njegovoj proizvodnji jeste odležavanje ploda kleke, sa ostalim biljkama i plodovima grožđa. Nakon odležavanja ova masa se destiluje, kako bi se dobila bezbojna tečnost specifičnog mirisa kleke i odabranog začinskog bilja.

I sladak i gorak

Takođe, može da se pravi i destilacijom žitarica ili voća, najčešće šljiva, kod kojih je započeto alkoholno vrenje. Kasnije, pri destilovanju se dodaju i bobice kleke, a u zavisnosti od načina proizvodnje može da poseduje sladak, citrusni i gorak ukus. Interesantno je da kao i svi ostali spiriti ima vrlo burnu istoriju, a prvenstveno se koristio u medicinske svrhe, da bi kasnije, posebno u Britaniji, postao zabava za sirotinju. Danas je džin veoma rasprostranjen i cenjen, posebno u HORECA sektoru i nezaobilazan je gost svih ugostiteljskih objekata.

Rođen u Holandiji, odrastao u Engleskoj

Ovo piće potiče iz Holandije, a ne iz Engleske ili Irske kako to mnogi smatraju. U Holandiji su se bobice kleke konzumirale protiv groznice, a zvaničan tvorac ovog čarobnog pića jeste lekar Franciscus Silvius de la Boe, za kog se smatra da ga je u 16. veku i otkrio. Naime, on je napravio svojevrsnu rakiju, koju je nazvao Genever i koja se konzumirala zarad boljeg zdravlja. Pošto je piće bilo vrlo interesantnog ukusa, Holanđani su Genever, preteču džina, ispijali i tokom osamdesetogodišnjeg rata. Zato je baš u tom periodu Genever stigao i do Engleske, zemlje u kojoj je ovo piće dovedeno do savršenstva. Stoga se smatra da su ga zapravo Englezi i proslavili, a razloga za to je nekoliko. Prvenstveno povećanjem uvoznih taksi na alkoholna pića iz inostranstva i visokih poreza na domaća piva i vina, koji su doprineli da se ovo piće uzdigne do nebesa. Ljudi su se u tom periodu utrkivali ko će proizvesti više džina, a posledice toga bile su katastrofalne. Britanci su bili stalno pijani, a zbog niske cene destilata njegov kvalitet nije imao preveliku vrednost. U to vreme, džin se najčešće pravio destilacijom jeftinih žitarica, koje su se kasnije razblaživale terpentinskim uljem i sumpornom kiselinom. Kako bi ublažili grozni ukus, neretko su dodavali šećer i ružinu vodicu.

Zakoni regulisali tržište

Vek kasnije ovaj trend se nastavio, te je potrošnja džina i dalje vrtoglavo rasla. Postoje zapisi koji kazuju da je Engleska 1733. godine u proseku trošila 47 miliona litara ovog pića, a posledice toga bile su užasne – zločini, prostitucija, visoka stopa smrtnosti i sve veći pad nataliteta. Da bi spasila društvo od kolapsa i alkoholizma, ali i da bi se koliko toliko regulisala njegova potrošnja,  tadašnja Vlada Ujedinjenog Kraljevstva je između 1729. i 1751. godine usvojila osam različitih zakona o džinu. Zahvaljujući zakonima njegov kvalitet se poboljšao, a cene su porasle. Reputacija džina je na ovaj način osigurana, a epidemija za njegovom potrošnjom je okončana krajem 19. veka.

Simbol Britanske imperije

Svojevrsna revolucija u proizvodnji džina odigrala se 1830. godine, kada je Irac Eneas Kofi izumeo savremeni destilacioni aparat kojim je omogućio proizvodnju hemijski čistog destilata. Stoga je destilat dobio nove sveže biljne arome, te je džin postao jedan od simbola Britanske imperije. Kroz ceo 19. vek kvalitet džina je očuvan, a onda se pojavilo i drugo najtraženije piće na svetu, džin – tonik. U priči o nastanku džina i tonika leži duboka kolonijalna simbolika. Naime, kada je početkom 19. veka Britanija okupirala Indiju, vojnici su morali svakodnevno da uzimaju kinin kako bi sprečili malariju, a da bi prikrili gorak ukus  u to piće su dodavali vodu, šećer i kreč.

Džin i tonik

Jednog dana neko od prisutnih je dobio veličanstvenu ideju i dodao je džin – tako je rođen prvi džin tonik. Međutim zvanično tvorac džin tonika je trgovac Erazmus Bond, koji je 1858. godine napravio toničnu vodu u koju je dodao džin. U istom razdoblju rodio je i recept za London Dry Gin. Ova saga o džinu se nastavila u 20. i 21. veku, s tim što se iz Britanije proširila na čitav svet. Primera radi u Nemačkoj na stotine destilerija proizvodi džin, a samo u 2018. godini na nemačkom tržištu se pojavilo 180 različitih vrsta ovog aromatičnog pića. Belgija, iako mala država, takođe je do sada na tržište izbacila 430 vrsta lokalnog džina, dok u Španiji 463 destilerije s ponosom predstavljaju svoje proizvode. Ni Srbija ne zaostaje za svetom, te sve više destilerija, koje se primarno bave proizvodnjom rakije, u ponudi imaju i vrlo kvalitetne džinove.

Stilovi džina

Inače, najpoznatiji je London Dry Gin koji se dobija destilacijom kvalitetnih žitarica, začinskog bilja i kleke. Nipošto se u njega ne sme naknadno dodavati šećer, niti veštačke arome i boje. Zbog strogog načina proizvodnje London Dry Gin nazivaju još i suvi džin. Ovaj stil se koristi u klasičnom martiniju i džin toniku. U London Dry Gin-u dominira kleka, a proizvođači mu tokom destilacije dodaju i mnoge druge ukuse poput citrusa, cimeta i korijandera. Ponovo je atraktivan i Plymouth Gin, koji je bio popularan u prvoj polovini dvadesetog veka. Reč je o stilu čiji je ukus dosta blaži od suvog džina, a kod njega preovladava ukus kleke. Može da se pije čist ili u koktelima.

Genever

Na tržištu je popularan i holandski džin ili Genever, preteča današnjeg džina. Osnovna razlika između Genever-a i džina leži u činjenici što se prvi pravi od proklijalih žitarica, koje mu daju tamnu boju i jaku aromu i zato on donekle podseća na viski. Holandski džin se za razliku od klasičnog obično pije bez koktelskih dodataka, odnosno konzumira se čist, rashlađen ili na sobnoj temperaturi. Još jedan vrlo cenjen je i Old Tom Gin, koji je po karakteru blizak rođak London Dry Gin-a. Razlika je u tome što je dosta slađi od klasičnog i što po aromi „vuče“ na holandski. Old Tom Gin se tradicionalno koristi za pravljenje koktela Tom Collins. Vrlo interesantnog ukusa jeste i internacionalni stil koji nije konkretan tip džina, već je reč o krovnom nazivu za različite vrste ovog spirita. U internacionalnom džinu kleka je uglavnom izostavljena, a dominiraju ukusi ruže, citrusa ili krastavca.

Džin u koktelima

Iako može da se pije čist, džin se ipak najčešće služi u koktelima. Najpolularniji je svakako klasik džin tonik, piće koje nikada ne izlazi iz mode. Zatim vrlo je popularan i martini, kao i negroni, cenjeni italijanski koktel koji se pravi od džina, crvenog vermuta i kamparija. Interesantan je i osvežavajući letnji koktel – Džin Fizz, jedan od najstarijih kiselih koktela čiju bazu uvek čine citrusni sok, džin i mineralna voda. Sve u svemu za džin se može reći da polako, ali sigurno preuzima tron, ali da njegovo vreme tek dolazi.